Nirvana

 

 Još jedno jutro boli.

A snio sam tako divan san

Gde se jedna duša nebesima moli

Za još jedan običan, vedar dan.

 

Pijan od sna, pijan od nade

Ne mogu da naviknem da naslutim

Da će izjutra sve u vodu da padne

Jer je život težak, a moram da ćutim.

 

A ako nemam kome da pričam priče,

Tonem do dna; gubim dah.

I dok Ego u meni u agoniji viče

Moje telo tone, jer me ispunjuje strah.

 

Ali duh se ne da! Želi da pliva!

Budi u meni tu čudnu moć

Da slova i reči na papir sliva

Radio to makar celu noć.

 

U toj noći dugoj on pronađe pesak

Na kome čvrsto stoji, nagutan soli.

I tako slobodan, spokojan, čuje pljesak

Što budi iz sna u zoru što boli.

 

Još jedno jutro boli.

A snio sam tako divan san

Gde jedna duša nagutana soli

Uspeva da preživi još jedan dan. 

 

Stoji na palubi. Kosu joj duva

Vetar sa mora, spokojan, slan.

U svojoj samoći čeka još jedan dan

I kamenim srcem za njega suze čuva.

 

Stoji. Čeka već... Ne zna ni sama.

Kao kip, Ofelija svog dragog čeka,

Koji je preko mora u carstva daleka,

U kome večni je nemir; večna je tama.

 

I, tako negde, gde se sunce ne rađa,

Hamlet luta, traži osvetu.

I baš ovog trenutka ka tom svetu

Gleda, sa neba, Ofelijina lađa.

 

Hajde, sada moraš poći!

Jer, Ofelija, draga,

Tvom Hamletu ni traga.

Možda nikada neće doći.

 

Vidim, veruješ; vidim želiš

Da ostaneš do poslednjeg daha.

Da ga čekaš, bez straha.

Onda idem, ako tako veliš.

 

Ali, pre no što odem, moraš znati.

Istinu zborim, dajem ti savet.

IDi dok možeš; ne budi avet,

Jer onaj ko čeka najviše pati. 

 

Tu negde, između sna i jave,

Javi se nada da nikad nećeš

Da sa mene taj svoj pogled skrećeš.

To osta između sna i jave.

 

Tamo negde, međ srećom i tugom

Utočište nađoh tu, i sada!

Na sred ovog mračnog grada

Lutam, ja, ulicom večno dugom.

 

Negad, negde, pored dobra i zla

Stanem, pa gledam, pa biram strane,

Pitam dal' svo zlo može da stane

Na sva čvrsta, ovozemaljska tla.

 

Al' ovim gradom kojim muk vlada,

Nikog nema da utehu pruži.

I sada, dok smrt po svuda kruži

Kiša me čuva, dok teško pada.

 

I, iako sada teško dišem,

I nemam kome svoj bol da jadam,

Ovom ulicom samo ja vladam

I kiši sve svoje probleme pišem.

 

K.O.L. 

 

Ne vidim ništa. Svuda je mrak.

Trnem od bola. Izlaza nema.

U srcu mi teret. Ni malo lak!

Ne mogu da bežim od ovog problema.

 

Ponos. I srce. I Ego se bore!

Grebu mi dušu. Pustaju krv.

Sve se više mrze. Sve više gore!

Moj razum za njih? Bedni crv.

 

Ne vidim ništa. Ne vidim, a pišem!

Boli me. Boli me, ali ne znam šta!

Jede me mržnja. Ne mogu da dišem!

Ne želim nikog! Bežim od sna!

 

Nema ih. Suze. Nema pokajanja!

Zašto? Makar i toga! Sve ovo da stane!

Neću da bežim! Ni od očajanja!

Ni od bolesne fleke, otvorene rane! 

 

Živim. Ne želim da živim!

Želim da ne sećam. Da se ne probudim.

Jer, kad me ceo život zovu krivim

Ja, sa razumom grešnim, počinjem da ludim. 

 

Dal ovo beše samo san?

Loš san, il' to beše java?

Jer ja nisam budan; nisam pospan.

Meni se sanja! Meni se ne spava!

 

Moro, crna, beži! Ne želim te više!

Širom otvorenih očiju opet vidim boje.

I osećam mirise, toplinu, mir kiše,

I svih tvari koje moju sreću kroje.

 

Danas, ovu pesmu ne govorim tugom.

O, nasuprot! Duša mi ciči! Opet se smeje!

Jer kiša zlo ispra i očisti dugom

Koja krepi telo; koja bojama greje.

 

Kišo, padaj! Boji mi minute!

Svaki sekund dana; svaki korak sreće!

Daj mi snagu da krenem na daleke pute

Da istražim radost što done proleće.

 

Kišo, ne idi. Ali ako odeš, znaj

Da te opet čekam da mi otmeš san.

Jer i tebe, čak, čeka kraj

Kad tužna mi noć otme dan. 

Voleo bih da sa tobom ležim

Nag, u tami, da se tobom grejem.

Da mi ne daš da u sebe bežim,

Da me tiho ljubiš dok se smejem.

 

Voleo bih da sa tobom sedim,

Da ti držim ruku dok ne svane.

Da celu noć tvoje oči gledim,

Da zaboravim na ove dane.

 

Voleo bih da od prvog daha

Naša tela vode rat na zraku.

Tela hitra, hrabra, što bez straha

Posle, bitke vode i u mraku.

 

Voleo bih, ležeći na travi,

Da ti diram kosu što miriše

Na onaj svež prolećni dan, pravi

Kad bukti život dok liju kiše.

 

Voleo bih da sa tobom dišem

U ritmu strasti naših igara.

Pa da posle, pored tebe pišem

Koliko u nama ima žara.

 

Voleo bih da ti ljubim telo

Toplo, meko, u nirvani strasti

Tada, znaj, da će mi biće celo

Na tvoja nedra u miru pasti.

 

Voleo bih da ti gledam osmeh

Dok pored mene dišeš i ležiš.

Da budeš sladak kao prvi greh

Da ka samom savršenstvu težiš.

 

Voleo bih da si pored, večno.

Da ovom pesmom nikad ne prođeš.

Ovo srce moje, nedorečno

Još uvek čeka da meni dođeš.

 

K.O.L. 

 

 

Što na kraju stiha više neću da dišem. 

 

K.O.L.