Nirvana

50 Stvari koje sam naučio u srednjoj školi

By K.O.L.

 

Srednja škola je prekretnica života mnogih starijih osoba sa kojima sam pričao do sada. U njoj pronađete sebe, pronađete druge. Otkrijete svet oko sebe i počinjete da ga gledate očima intelektualca, očima odrasle osobe. Izađete iz starog društva, i srednja škola vas baci u potpuno novo okruženje sa novim licima, novim pričama i novim avanturama koje vas iščeuju. Za četiri godine koje su mi usledile nakon prvog septembra moje prve godine u gimnaziji, naučio sam dosta novih stvari. Počeo sam da gledam na svet drugačije, postao svestraniji, razumniji, imao zanimljive prolazne faze, iskustva, i najbitnije, stekao prijatelje za život.  Pred vama su stvari koje je naučio najnormalniji ginazijalac za svoje srednje školovanje.

 

1.       Ko sam. Počeo sam srednju kao uplašeni klinac koji i dalje gleda japanske crtane i sluša J-Rock. Nakon toga, bio sam u urbanom fazonu skejterki i beskorisno velikih slušalica i pisao W, TJ i X (umesto H). Od ateiste, preko agnostika, do osobe koja veruje u neku unikatnu filozofsku sliku Boga. Od rokera do najobičnije osobe koja sluša muziku za svoju dušu. Od deteta, do muškarca.

 

2.       Ko su ostali ljudi. U osnovnoj školi smo se družili sa osobama koji svi, uglavnom, imaju isto mišljenje o svemu, i razlikujemo se samo po karakteru i polnim interesovanjima. U srednjoj školi smo se družili sa ljudima koji imaju svoje mišljenje; koji se protive tvom; koji su umetnici, racionalisti; samoživi, velikodušni, asocijalni, boemi, svestrani, konzervativni... Primetio sam da će se neki najgorim mogućim tehnikama koristiti za dostizanje svog cilja, ili zadovoljstva, dok će neki igrati pošteno, ulagajući krv, suze i znoj. Naučio sam od kakvih se ljudi sastoji svet.

 

3.       Šta je ljubav (ili ti, šta NIJE ljubav). Da se razumemo: ono što smo nekad mislili da je ljubav, nije ljubav. To su nam bile simpatije, i njih ćemo DOSTA da imamo u srednjoj školi. Ljubav je kompleksna ali i jednostavna. Prijatna ali i strašna. Ujedno i lepa i ružna. Ali jedno je univerzalno. Ljubav se svima javi u srednjoj školi, u bilo kakvom obliku. Meni se javila kao ljubav za umetnost. Ljubav prema ostalima. Ljubav prema onima koji je i tebi prružaju.

 

4.       Da pijem. Prvo alkoholno piće sam popio krajem druge godine srednje škole. Prvi put sam se napio... tri dana kasnije. Od klinca koji prezire ljude koji se hvale kako mnogo piju, postao sam osoba koju pamte kao onog ko mora da se napije, bio to osamnaesti rođendan, kućna žurka ili najobičniji izlazak na kej. Od osobe koja mrzi alkohol, postao sam osoba koja ne može bez njega (u granicama ne-zavisnosti).

 

5.       Koliko da pijem. Svi se sećamo onog prvog osamnaestog na koji smo otišli. Sav taj besplatan alkohol, sve te mogućnosti: Tekila, Pelinkovac, vino, pivo, špricer... a onda se nađeš u situaciji kako se miriš sa dugogodišnjim neprijateljima, igraš uz Seku Aleksić i Jelenu karleušu, i kako držiš svojim prijateljima u pijanstvu glavu, suzdržavajući stomak da se i sam ne prevrti. Naravno, toga se setiš uz par osoba koji nisu pili te večeri, koji ti, gotovo uvek, pomažu da popuniš rupu u pamćenju, nakon poruke na Fejsbuku „Da častiš. Sad si u vezi!“ Čekaj, ŠTA?

 

6.       Da pušim. Svi smo mi licemeri. Ne znam ko je to rekao, ali ko god da jeste, bio je mudar i znao je šta priča. I cigare sam mrzeo, posebno zato što u mojoj kući niko ne puši, i zato što mi generalno smeta dim, ali godina osamnaestih rođendana je STVORENA za ovakve stvari... Naravno, dok ti se ne okrene stomak prvi put, baš zato što si pijan zapalio cigaru i povukao dim. A onda shvatiš da si zasvistan, i da daješ 200 kinte za paklicu svake nedelje; svakog dana.

 

7.       Da se opustim. Ponekad, nakon puno obaveza koje uključuju učenje, vanškolske aktivnosti, kućne poslove, itd, valja sesti, razmisliti o bilo čemu, skuvati kafu, pozvati nekog da se prošetate. Nije škola samo učenje, te preporučujem odmor svakome. Od njega očistite glavu od napetosti i silnog učenja, lakše pamtite, i, odmarate se. Imajte i vi svojih pet minuta.

 

8.       Da svi tračare, pa čak i profesori. Za četiri godine školovanja, naravno da će prijatelji da se svađaju sa vremena na vreme. U tom periodu „bacanja hejta“,, sve se pročuje. I sa kim je ko bio; koliko puta; gde, kako... Šta je radio onog dana kad nije bio u školu. Šta se desilo te večeri na ekskurziji (i koliko puta i sa koliko osoba). A što se tiče dela o profesorima, ima i toga, ali ponekad je mudro ćutati.

 

9.       Da tračarim. Ponekad, kad vam je dosadno, i nemate o čemu da pričate, naravno da je zabavno baviti se tuđim životima. Bile to laži, ili ne, zanimljivo je. Ili, jednostavno, ako na nekog „bacate hejt“, najbolja osveta je širenje tračeva.

 

10.   Da sakupljam tračeve. Uvek postoji ona jedna osoba koja zna sve o svima.

 

 

11.   Da su momci veće tetke od devojaka. Mogu da priznam da sam većinu tračeva čuo od momaka, i da su ti tračevi uglavnom bili sočniji.

 

12.   Da je razlika između nas i profesora mala. Što dokazuje gore. Kada radiš vannastavne aktivnosti sa profesorima, vidiš da su i oni ljudi od krvi i mesa, koji ponekad (a nekad i jako često) opsuju, postupe impulsivno, nezrelo, detinjasto. Da se i oni preziru, svađaju i vode život srednjoškolca.

 

13.   Ko su pravi prijatelji. U srednjoj školi sigurno upoznate jednu osobu za koju znate da će da bude tu za vas kad god vam zatreba. Osobu koja vam je držala glavu iznad lavaboa; osobu koja je stajala uz vas kad su svi bili protiv; osobu koja vam je pomogla da se pronađete. Nebitno da li se ona seli na drugi kraj sveta, ili ne, neka prijateljstva ostaju zauvek, i baš se ista sklapaju u srednjoj školi.

 

14.   Principe. U beskrajnim diskusijama na časovima društvenih nauka i književnosti, naučite da razmišljate svojom glavom, i gradite svoje neke principe. Gimnazija je najbolje mesto za ovako nešto, jer vas tamo uče da bivate intelektualac. Naravno, ti principi će nekad da vam zarade lošu ocenu, ili četiri godine prezira od tog profesora koji se UPORNO VRAĆAO prvog septembra sledeće godine, ali to je ono što vas čini onim što jeste. I grešite ako mislite da se oni ne menjaju. Čovek se menja dok živi, a sa tim, menja i principe.

 

15.   Da spavam na časovima. Ja, koji sam bio brendiran kao štreber u osnovnoj školi, koji je shvatao bežanje sa časova kao tabu, a spavanje na časovima kao najgori vid bunta, evoluirao sam u osobu koju, takođe pamte, kao onog koji svake druge nedelje spava na klupi. Tačno da zbog ovoga možete sebi da smestite par kečeva u rubrici, ali je osećaj neverovatan, i nije me stid kada se cimnem iz sna nakon rečenice „Veličkoviću, spavaš, a?“

 

16.   Da bežim sa istih. Šta reći? Svi smo mi nekada. Nisi išao su srednju školu ako nisi bežao sa časova.

 

17.   ... a da ne dobijem neopravdani. Mi, učenici, vremenom naučimo kako da se manipuliše obavezama, školskim lekarima, pedijatrima, pa čak i profesorima, a laži pažljivo biramo, i tako se oslobađamo onog čuvenog pisma za roditelje nakon 5 neopravdanih.

 

18.   Praktični rad (ako me razumete). Ti silni pamfleti! Ti neprijatni razgovori sa roditeljima! Napokon su se isplatili! I nakon toga, osećate se kao da ste na vrhu sveta. Kao da vas boli uvo za sve!

 

19.   Školovanje. Zapravo, u srednjoj školi sam naučio dosta stvari iz nastavnog programa koje su, kako zanimljive, tako i korisne za u buduće. I ne, ne pričam o najvećoj količini padavina u Srbiji tokom predhodnih 100 godina, već o čitanju ličnosti, fiziologiji čoveka (koju možete, zdravim razumom, koji pretpostavljam da imate, da povežete sa zdravom ishranom i dnevnim aktivnostima), istoriju svog naroda...

 

20.   Da se vanškolske aktivnosti isplate. Prvo sam išao na sajmu nauke upoznao bitne ljude koji su mi pomogli oko učenja, i pomoćiće u daljem školovanju. Zatim sam se družio sa osobama iz 12 zemalja Evrope, sa kojima sam još u kontaktu. Nakon toga sam radio oko debata, i ugostio Holanđana, da bi godinu dana kasnije posetio Amsterdam, i ostao u Holandiji nedelju dana uz minimalno troškova. Zatim išao na letnje, Niške festivale besplatno, išao na razna predavanja, seminare, volontirao, itd... Ako se potrudite, i ako vam je zaista stalo do svoje škole, sav trud će da vam se isplati, bila to ocena iz nekog predmeta ili odlazak u Holandiju ili Francusku.

 

21.   Da čitam knjige. Ovako. Bio sam jedan od onih koji su ceo život odrasli uz monitor i džojstik, i prezirao sam knjige, dok nisam iz dosade (jer mi je za vreme letnjeg raspusta nestao internet, i nisam ga imao mesec dana) uzeo knjigu da pročitam. I nakon te prve, uzeo i drugu, i nakon mesec dana, uhvatio sam sebe kako neumoljivo čitam knjigu za knjigom, misleći „zašto ja za ovo nisam znao ceo život?“ I zaista, kada pogledam sebe danas, mogu da se pohvalim da sam pročitao veliki broj knjiga koje su mi pomogle da pronađem sebe, razumem druge i dale mi inspiraciju i motivaciju da postanem, nekada u budućnosti, pisac ili književni kritičar.

 

22.   Da cenim ljude, bili oni moji prijatelji ili neprijatelji. Ne shvatajmo ovo bukvalno. Kad kažem neprijatelji, mislim na one koje zaobilazim u širokom luku, i ne bih nikada želeo da budem deo njihovog društva. U grupnom radu, na radu oko manifestacija i projekata, sarađivao sam sa svakojakim osobama koje sam, iz dna duše, prezirao. Ali iskustvo mi je pokazalo da čak i takve ljude treba ceniti, jer svi mi posedujemo razne kvalitete, uprkos svim odbojnim manama. Osoba koja ne ume jednu, najobičniju, prostoproširenu rečenicu da sklopi, može da ima tako genijalnu ideju, ili alternativno rešenje za neku komplikovanu situaciju da vas iz mesta iznenadi njihovom skrivenom genijalnošću.

 

23.   Da je nastavni program dobar koliko i profesori. Imao sam dosta zamena profesora iz raznih predmeta, a posebno iz onih koje sam mrzeo (ili i dalje mrzim) celim duhom. Tada sam shvatio da predmet i plan nastavnog programa  zavisi ne samo od Ministarstva, kao neke više sile, nego i od profesora. I rekao bih, više od profesora. Najveći kvalitet profesora je način na koji on prenosi znanje nama, učenicima. Dok postoje oni koji samo dođu spremni za čas, ispredaju, izdiktiraju, odu, i zahtevaju da znamo sve ono što nisu rekli, postoje i oni koji, da ga sročim, izbanalizuju rečenicu po rečenicu, i objasne tako da je nemoguće ne shvatiti. Mada najviše volim onaj tip profesora koji zapravo VOLE svoji predmet, i predaju sa entuzijazmom, pritom se sećajući da su i oni nekada bili učenici, i zaobilaze sve one dosadne delove, ili ih, jednostavno, ukrase anegdotom ili kratkom, petominutnom diskusijom.

 

24.   Da smo svi ljudi. Svi smo mi isti, bez obzira na to kome su mama i tata doktori, hirurzi, preduzetnici ili predsednici država. Svi imamo probleme, i svi gledamo kako da prođemo i kroz ovaj dan najbolje moguće.

 

25.   Da je bitno šta ti misliš, a ne šta masa misli. Ako se vodimo logikom da je tačno ono što svi kažu da jeste, dodali bismo još hiljadu godina na onih hiljadu, u srednjem veku. Većina srednjoškolaca je opredeljena kao član neke svoje grupice ljudi, kojima svima vlada neka norma ponašanja, i često, svi oni imaju isto mišljenje. Ili moraju da imaju isto mišljenje. Probleem svakog tinejdžera je da se uklopi u društvo, ali su svi zaokupljeni tom idejom usamljenosti, da sebe totalno izgube iz vida, plašeći se da se suprotstave ostalima. Temelj svakog jakog društva su različitosti. Ako svi imaju jedno ustaljeno mišljenje, onda tu nema diskusija, nema polemika, nema rasprava. Ako postoje različitosti u mišljenjima, onda tu postoji kreacija, razgovor, diskusija, koja ne mora da se završi (koja NE SME da se završi) svađom, već uvažavanjem ili ne uvažavanjem tuđeg mišljenja. I zašto je ikoga briga šta drugi misle, ako se mi osećamo zadovoljni i srećni sa našim nekim običajima i (vrlo često) stilom oblačenja?

 

26.   Ko su hipsteri. Bio je dovoljan jedan odlazak u FeedBack da saznam, a godinu dana preko, da shvatim. To je nova rasa društveno-socijalnih osoba koji teraju kontru mejnstrimu (lakše, konformizmu) i trude se da budu različiti, čineći sebe istima.

 

27.  Kako da radim stvari koje nikada neće da mi koriste. Integraljenje, logaritmovanje, srednja, godišnja količina padavina u Smederevu, kristalizovanje plavog kamena, korišćenje Lazarusa...

 

28.   Da je život kurva. Život nije fer, pomirite se sa tim. Ko to shvati na vreme, lepše će da mu bude.

 

29.   Da se ne žalim (jer ili može gore, ili te niko ne pita). Zaista. Nikoga ne zanima što je vašoj babi sinoć bio rođendan, niti da li vam je uginuo hrčak, niti da li nisi stigao da učiš zbog treninga. A posebno što nisi čuo da će to da bude na pismenom. Ćuti, i jedi. Ako nećeš, gladuj.

 

30.   Da postoji svako za svakoga. Prve dve godine sam bio usamljeni, depresivni tinejdžer, koji se krije u senci društva, dok nisam postao svesniji sebe, i svog okruženja. Prijateljstva i veze su jaki onoliko koliko kompromisa postoji u istim. Ne postoji osoba koja je po nekom sudbinskom šablonu stvorena za vas. Vi stvarate tu osobu.

 

31.   Da neka prijateljstva nisu večna. Tužna istina. Često to ide uz ono „ako je ovoliko dobro, neće dugo da traje.“ Ili neko nađe vezu, pa, ili on zapostavlja društvo, ili mu društvo zavidi. Ili, jednostavno, to uopšte nije ni bilo prijateljstvo od početka.

 

32.   Da NIKO nije ono što se predstavlja u prvoj godini. Ne moram da vam pričam. Samo se setite prve godine i uporedite.

 

33.   Uz malo alkohola, sve je moguće. Najčešće, nagla promena u muzičkom ukusu, kao i otkrivanje skrivenog talenta za igranje. Ali najviše volim pijane tračeve. Čisti su kao i vodka koja ih priča.

 

34.   Da budem ponižen. Tačno. Bio sam objekat raznih neslanih šala, i bivao ponižen, i ubedaren, ali su me baš te stvari ojačale, i naučile da shvatam neke šale na sopstveni račun.

 

35.   Da ponižavam. Ali te isto nauče osvetom.

 

36.   Kako da izlazim na kraj sa problemima. Bilo to, pomenuto, ponižavanje, ili kratak rok za neki pismeni, ili ljubavna kriza, iskustva su najbolji učitelji života. Čovek živi sam za sebe, i bori se sa sopstvenim problemima. Samo on može da ih reši. Drugi mogu da ga savetuju, mogu da mu pomognu, ali nikada da reše njegove probleme umesto njega. I što više imate problema, to više jačate, i postajete zreliji.

 

37.   Da svi imaju probleme. Ne postoji osoba bez problema. A posebno ne oni koji ih, naizgled, i nemaju. Oni su najgori, i oni su, najčešće, u najvećim problemima. Bio to onaj lik iz odeljenja koji može da smuva bilo koju ribu, ali večno tražeći ljubav, ili onaj koji ima sve što poželi, ali nema drugare sa kojima će to da podeli.

 

38.   Da sa određenima ne treba da se druži. Sasvim je u redu ako sa nekim nećete da se družite, ili ako neko neće sa vama. Uvek postoji neko, kao što sam naglasio, ko će da vam odgovara, i kome će da odgovarate. Uvek postoje osobe koje vas živciraju nekim svojim postupcima. Ne gubite vreme sa tim ljudima. Nađite svoju manjinu (ili većinu) i ostanite uz njih.

 

39.   Da svi imamo komplekse. Zaista nemam šta više da kažem od ovog. Samo pogledajte sebe od pre nekoliko godina, i sebe sada, i pogledajte uzrok svih promena koje ste prevazišli. Naćićete neki svoj skriveni kompleks, za koji niste ni znali. Naravno, klasifikacija kompleksa se deli na one sitne, aktivne, krupne i katastrofalne.

 

40.   Da sa nekim profesorima ne treba ulaziti u diskusiju... zato što, ili imaju preveliki ego da priznaju da nisu u pravu, ili su, jednostavno, u pravu, pa ćeš da ispadneš glup pred svima. Kao i činjenica da će da te uzmu za zub u naredne četiri godine, i uvek ćeš da budeš u onoj grupici koja poslednjeg časa u godini odgovara za ocenu.

 

41.   Da igram kolo. Ne zbog fizičkog vaspitanja, nego zbog Pelinkovca i vina.

 

42.   Da kuvam. Zato što mi ne pada na pamet da živim sa roditeljima ceo život.

 

43.   Da su buduće generacije sve gore i gore. U našim očima, naravno. Nema dobrog i lošeg u ovom svetu. Sve je pitanje dogovora. Ali da, buduće generacije su sve provokativnije i provokativnije, sa sve manje i manje tabua. Izlasci su im duži od naših u njihovim godinama (a i u ovim). Razmaženiji su, i imaju neke svoje čudne običaje, kao što je stajanje u centru celo veče, ispred MekDonaldsa, samo da bi bili primećeni. ŠTA?!

 

44.   Da upadnem u svako društvo. Jer je svima potrebno. Sa svakim možete da se družite, dokle god se uskladite i nađete zajednički jezik. To, naravno, ne znači da menjate CELO SVOJE BIĆE I STAVOVE. To, jednostavno, znači da budete „cool“ .

 

45.   Da su muškarci površni. Ovo je za vas, devojke. Da, muškarci su površni, i često nas ne zanima kakve ste iznutra. Ako se momku ne svidi spoljašnjost, neće se truditi da vas upozna. Tačno, bitno je ono što je iznutra, ali ovo je istina. Muško sam.

 

46.   Da su žene sujetne. Devojke, sve drugarice vam zavide na nečemu. U svakom trenutku mogu da vas ogovaraju iza leđa. Svaka devojka je ljubomorna na drugu zbog NEKE sitnice. Bio to ljubičasti pramen, koji se vi plašite da izvučete, ili minjak, u kome je vama glupo da dođete u školu. Nisam žensko, ali znam žene.

 

 

47.   Da pijem kafu. Previše kafe. Noćni život je uvek aktivan. Ludovanje uz markere, i žurka sa geografiom. Opijanje kafeinom je najbolja metoda ostajanja pristrasnim.

 

48.   Uzore. Bio to profesor, razredni, lik iz knjige, drug iz klupe ili predavač na sajmu nauke. Susretnete se sa osobom, i kažete sebi „sutra, to hoću da budem ja!“ Uzori su bitan deo odrastanja i pronalaženja sebe. Bez njih, ne bismo znali kojom stazom da hodimo. Ne bismo znali koji put da izaberemo. I naravno, možemo ih imati više.

 

49.   Da škola, ipak, nije loša. Mislim, hej! Pogledajte šta sam ja sve naučio. Nemoguće da vam se ništa uzbudljivo nije desilo u srednjoj.

 

50.   Da ćemo svi mi jednom da se okrenemo, i kažemo sebi „Nedostaje mi srednja.“ Meni se to skoro desilo. A desilo se i vama. Priznajte.

Više te ne volim.

Ni tvoje zelene oči, ni smeđu kosu koju sam uvek posmatrao iz daljine, jer sam se plašio da ne saznaš da sam te voleo. Ni one sate koje smo provodili zajedno u mom krevetu, gledajući filmove, slučajno dirajući jedan drugome prste. Ne volim ni kako hodaš ni kako pričaš. Ne volim te, jer si ti mene zaboravio.

Više te ne volim.

Ni naša spavanja i gurkanja i flert koji smo imali svaki put kada smo spavali jedan kod drugoga. Ni tvoje glupe izjave i provale dok smo šetali. Ne volim čak ni kad ti pomenu ime, a sve ga češće čujem u naokolo. Oni dani moje patnje su prošli.

Više te ne volim.

Preboleo sam te posle 2 godine. Neću više da se sećam ni januarskog jutra kad sam te video na stanici, kad sam se zaljubio u tebe. Ni kada nas je zaustavila policija, pa smo nemo stajali, uplašeni. Preboleo sam te i nastavio dalje. Neću da se sećam ni kada sam ostajao budan celo veče, gledajući te dok spavaš i dišeš. Ni svih svađa koje sam mrzeo, jer si bio previše glup i ponosan da prihvatiš čenjenicu da si u pravu. Zaboravio sam te, ne volim te više...

 ...ali te i dalje volim...

... i tvoju kosu, i zelene oči i rupice kad se smeješ. I to, koliko sporo shvataš neke stvari. I kad te vidim u gradu sa gitarom, kada mi se ne javiš, nego me pogledaš sa prezirom, ja i dalje osećam ljubav. Kako od jednom da 2 godine ljubavi bacim u vodu? Kako? I sećam se svih ovih stvari, a pogotovu januarskog jutra kad si nosio kaput i nasmejao mi se. U celom onom snegu, tvoje zelene oči su svetlele, a rupice na obrazima su ti bile crvene od hladnoće. Tada sam osetio, prvi put u životu, ljubav prema nekome, i bilo mi je krivo što je u pitanju muška osoba, a posebno najbolji drug. Sećam se i kad smo se šetali i kad sam hteo da ti kažem, ali nisam mogao. I sećam se kada sam ti rekao, a ti okrenuo glavu, i otišao zauvek.

Kaži mi kako i ja tebe da zaboravim, i hoću. Kaži mi, i nikad te više neću voleti.

Pesma leda i vatre - Igra prestola 

 

U današnje vreme retko ćete se susreti sa novom knjigom koja će ostaviti jak utisak na vas i oduševiti svojom radnjom, likovima i, onim darom svakog dobrog pisca, načinom na koji vam isti dočarava svet u koji se upuštamo. Kao što sam pomenuo, u današnje vreme su svetski bestseleri knjige za žene u srednjim i poznim godinama, žene u klimaksu i isfrustrirane žene sa smanjenim libidom. 1994-e godine, američki pisac je iznenadio ljubitelje drame, misterije, epske fantastike i, generalno, čitaoce bilo kojih žanrova, prvog knjigom sage „Pesma leda i vatre“, „Igrom Prestola“.

Ako volite Tolkina, a znam da ga volite, volećete i Džordža Martina... samo na totalno drugačiji način. Kvalitet nekog pisca je u njegovoj sposobnosti da potrese svoju čitalačku publiku svojim stvaranjima. Za Tolkina to znači neobičan svet mašte u koji se upuštamo iz stranice i stranicu, i očekujemo nove fantastične elemente što vište čitamo. Za Martina je da vas veže za nekog lika, da se saosećate sa njim, da ga zavolite, da bi na kraju želeli da izbodete čoveka (Martina) zbog okrutnosti i tragedije koju je pripisao tom liku. Mada, sa druge strane, i u sposobnosti da vam prikaže psihu tog lika, i koliko god podmukao, zao, odvratan, bezdušan, ružan i podao on bio, ipak osećate neko poštovanje prema njima. Martin vas vodi u izmišljeni svet srednjeg veka, pun zamkova i istorije stare hiljadama godina. Dok kod Tolkina imamo trunku realnosti koja se prožima kroz svet fantastike, kod Martina imamo preplitanje realnosti i fantastike koji čine takav sklad, da ni sami ne možete da kažete da li čitate epsku fantastiku ili najobičniju srednjovekovnu dramu...

...ali, naravno, naša priča počinje sa zmajevima... dobro, ne počinje. Strpićemo se za zmajeve. Naša priča počinje sa 7 drevnih kuća Vesterosa, kontinenta koji smešno podseća na izokrenutu Britaniju. Plemenite kuće su Starkovi, Lanisteri i Barateoni. Starkovi su kraljevi severa, Lanisteri kraljevi Livačke Stene, zamka sa neiscrpnim rudnicima zlata, i Barateoni, čiji je Gvozdeni presto koji vlada kraljevstvom. Pre Barateona, tačnije 11 godina pre njega, vladala je najplemenitija loza od svih u Vesterosu, loza Targerijena. Targerijeni potiču iz Esosa, kontinenta na istoku (Westeros kao zapad, i Essos kao istok), sa oblasti koja se danas zove Stara Valirija. Targerijeni su bili vatromrođeni, tj. Imali su krv zmaja. Vladari zmajeva i okrutni osvajači, došli su u Vesteros pre hiljadu kodina sa Egonom osvajačem i njegovim sestrama, koji su pokorili tadašnje vladare Vesterosa i zauzeli presto. Kada su sve kuće klekle pred njim, naredio je da vatrom svojih zmajeva istope mačeve svih kraljeva Vesterosa i naprave Gvozdeni presto. Tada je počela vladavina Targerijena i nova era zmajeva.

Loza Targerijena, kao najplemenitija od svih, zahtevala je da svaki budući vladar bude čistokrvni Targerijen. To je, u principu značilo, da se Targerijeni žene svojom krvlju, i dobijaju potomke od svojih sestara, kao što je Egon to uradio sa svoje dve sestre Renis i Visenijom. I tako je loza Targerijena opstajala na prestolu zahvaljujući čistoj krvi, ugledu i zmajevima, koji su palili svaku vojsku pred sobom, pa čak i zamkove kao što je Harendvor (Harenhall), najveći zamak Vesterosa. Tri stotina godina pre dolaska uzurpatora, umro je poslednji zmaj, i Targerijeni su nastavili svoju vladavinu, zadržavši ugled i moć nad svim kućama. Kao poslednji predstavnik loze Targerijen bio je Ludi kralj Eris. Eris je bio jedan od onih primera genetike, kada postoji 25% šanse da se dete iz incesta rodi sa mentalnim manama (a nije jedini primer takve osobe u knjizi), i zbog toga je i prozvan Ludim kraljem. Njegov sin, Regar, je bio razlog da se Robert Barateon pobuni protiv Targerijena, i otpočne rat za preuzimanje prestola. Dakle, Regar Targerijen je bio ugledni princ Vesterosa i naslednik svog oca, kralja. Najpoželjniji vitez u kraljevstvu želeo je jednu ženu, lepšu od svih ostalih, koja je bila zaručena samom Robetu Barateonu. Lijena Stark, sestra Edarda Starka, vladara severa, bila je žrtva Regarove otmice, i iskra za pokretanje rata koji će izokrenuti eru vladavine Targerijena zauvek. Nakon što Regar otima Lijenu, Robert podiže bunu, i prikuplja ljude za rat. Među plemićima koji su stali uz njega, bio je i Tivin Lanister, vladar Livačke Stene (Castely Rock), zamka sa neiscrpnim rudnicima zlata. Saznavši to, Eris naređuje svom prvom maču kraljeve garde, Džejmiju Lanisteru, Tivinovom sinu, da izađe pred kapije, i ubije oca. U među vremenu, Ned stark odlazi u kulu u kome se nalazila Lijena na samrti, i izlazi iz nje sa crnim vestima. Saznavši to, Robert ubija Regara i svu njegovu decu. Za to vreme, dok vojska prodire u Kraljevu luku (King's Landing) i Crvenu Utvrdu (Red Castle), glavnu utvrdu Vesterosa, Ned Stark ulazi u odaju sa tronom, i svedoči ubistvu kralja Erisa od strane svog prvog mača, Džejmia Lanistera, kasnije prozvanim Kraljeubica. Dvanaest godina kasnije, počinje prva knjiga Martinove drame.

Dakle, ovako. Zarad održavanja Martinove čitačke publike koja stalno raste, ukratko ću pokušati da ispričam fabulu kjnige. Robert Barateon, novi kralj Vesterosa, dolazi na sever u Zimovrel (Winterfell), zamak Neda Starka da ga moli da on bude kraljeva desnica, jer je predhodna desnica, Džon Erin, iznenada umro (a shvatićete da u Igri Prestola ništa nije iznenadno i slučajno). Zatečen ispred kralja, Barateona, i kraljice, Sersei Lanister, Ned kao Robertov najbolji prijatelj iz detinjstva pristaje da napusti sever, i odlazi u Kraljevu Luku. Neka njegova deca ostaju u Zimovrelu, kao što je Bren, jedanaestogodišnji dečak kojeg je vitez kraljeve garde, poznati Kraljeubica, gurnuo sa kule Zimovrela, jer je Bren video kraljicu i njenog brata blizanca (Džejmija) kako učestvuju u aktu vođenja ljubavi. Sa njim ostaje i najmlađi Stark, trogodišnji Rikon, kao i najstariji Stark, princ Rob. Starkovo kopile, Džon Snežni (John Snow) odlazi na veliki zid na severu sa ujakom, u želji da služi kao štit sedam kraljevstva od utvara preko zida. Ćerke, Arija i Sansa, kreću sa njim, jer je Sansa zaručena princu Džofriju, Robertovom prvom sinu.

Daleko preko Uzanog Mora (The Narrow Sea), u slobodnom gradu Pentosu, vidimo mladu devicu Deneris, plavokosu lepoticu ljubičastih očiju, kako se kupa u vreloj vodi. Njen, takođe plavokosi brat sa ljubičastim očima, dolazi u njene odaje, i saopštava joj da je udaje za vođu divljaka na dalekom istoku, kala Droga (khal Drogo), i da će on njoj obezbediti vojsku koja je potrebna za preuzimanje njihovog zakonodavnog prestola. Čekaj, šta? Plava kosa, ljubičaste oči, presto... ovo jedino može da znači... Da. Da loza Targerijena nije ugašena. Deneris Targerijen, jedan od vaših omiljenih likova, je kao što sam pomenuo, jedanaestogodišnja devica zaručena vođi Dotraka, divljačkog naroda koji jedino zna da se bori i jaše konje. Od starijeg brata je ceo život slušala o Vesterosu, iako je bila tek dete da bi ga se sećala, i vođena je njegovim slepim pričama kako je ona jedina nada za povratak pravog mira u Vesteros. Udaje se za Droga, i na poklon dobija tri skamenjena zmajeva jajeta, stara 300 godina.

U međuvremenu u Kraljevoj Luci, Ned Stark uviđa koliko je Vesteros korumpiran, zao i iskvaren. Kao desnica, koja nikada nije ni tražio da bude, njegov je zadatak da savetuje razmaženog Roberta koga zanimaju samo žene, vino i lov. Zatim vidimo Sersei i Džejmija, i njihovu iskvarenu incestoidnu vezu, i vašeg omiljenog lika, Tiriona Lanistera, njihovog mlađeg brata. Tirion je, naime, patuljak. Ubivši svoju majku na samom porođaju, omražen je od strane oca, kralja Livačke Stene, i od strane svoje sestre. Tirion je, kako idemo kroz knjigu, u više navrato pokazao kako je uprkos svojim fizičkim nedostatcima jak karakter, koji koristi glavu umesto mača za dobijanje svojih bitaka. Svako sa kim sam pričao gotivi Tiriona, poznatijeg kao Bauk, zbog njegovih mudrih, sarkastičnih odgovora, čelične smelosti i izuzetne hrabrosti i inteligencije. Optužen za pad malog Brena, izvlači živu glavu sa svog suđenja, i odlazi u kraljevu luku. Tamo zatiče fijasko, vredan čitanja knjige, zbog kojeg ćete mrzeti svet, knjigu i pisca, ali ujedno i dobiti želju za JOŠ Igre Prestola, koja traje u nedogled.

Između ostalog. Ako planirate da čitate knjigu, ili gledate seriju, spremite se za dosta erotskih scena, brutalnih ubistava, političkih tabua, za nepravdu, incest, unutrašnju borbu likova, poštenje, nepoštenje, za ljubav, mržnju, rat, mir i, preko svega toga, igru prestola. Jer u igri prestola ili dobijaš ili umireš, kaže Martin, a dobijaju samo oni koji pažljivo prate i pametno igraju svoje figure.

A, da, i na kraju su zmajevi. Jedini zmajevi na svetu, koji će izazvati pametnju i postati jedino oružje mlade Deneris da preuzme presto i povrati mir u Vesteros.

 

K.O.L.

Nirvana

Inspirisano Vladislavom Petkovićem Disem – “Nirvana”

 

 

Probudio se na sred šume.

Suvo, mršavo, krho drveće uzdizalo se metrima iznad njegove glave. Bilo je mračno, i kroz retke, suve grane i sivo, uvelo lišće koje je još uvek, nekako, visilo sa grana,  nazirala se svetloroze i gorko naranđasta boja. Nije znao gde se nalazi. Vid mu se mutio, i on je mamurno lelujao, kao što bi neko od ovih drveća na blagom povetarcu. Krenuo je ka izlazu iz šume, i našao se na ogromnom polju, bez trave, bez cveća, drveća ili bilo kakvog znaka zelenila.

Bilo kakvog znaka života.

Pogledao je u nebo, i ono je bilo puno svih nijansi crvenih boja. To je bilo nebo mrtve zore. Pogledao je malo bolje polje na kome se našao, i video nešto. Prostiralo se na kilometre i kilometre, i bilo je puno grobova, kamenih ploča, krtsastih spomenika, skulptura pokojnika, a po negde je mogao da vidi i grobnicu, negde u daljini, oblika crkve, sinagoge, ili džamije. Ovde je bio sahranjen ceo svet.

 Uputio se pravcem groblja, još uvek zbunjen gde se nalazi. Hodao je satima. Danima, možda i nedeljama, hodajući samo napred. Na svom putovanju, koje je za njega predstavljao samo jednu šetnju, ne osetivši vekove koji su prošli unazad, video je dvorce, palate, kolibe, urušene dvospratnice, toteme, piramide, ugašene logorske vatre, pocepane šatore... Sada, nakon pređenog milenijuma, ugledao je na horizontu nešto što je sijalo crveno. Pučinu. Uputio se ka njoj, bez ikakvog znaka entuzijazma na licu, sreće ili euforije. Samo je bezdušno nastavio dalje, prolazeći pored polja na kome nije bilo grobova, već samo nabačenih kostiju pokojnika. Šutirao je lobanje nesrećnika, dok je pokušavao da se probije do vode. Nije osećao žeđ, nije osećao glad. Samo je želeo da vidi vodu. I tako je nastavio u nepoznatom pravcu, u nepoznatoj zemlji.

Našao se na litici. Nalazio se na svemirskoj visini litice koja je gledala na sve okeane, mora, jezera, reke, bare. Sva su bila tiha, mirna. Bez valova, bez pene. Bez života, bez svrhe. Iako je nebo bilo mrtvocrvene boje, voda je bila plava. Ali nikako sjajno plava, sa kristalima svetlosti. Bila je sive nijanse, kao da se osušila sva lepota boja. Osećao je vetar koji ga nije hladio. Vetar ga je grejao. Nije mogao da diše normalno od sparnog vazduha koji je odnosio liticu što dalje od tih veličanstveno uvelih voda, miljama ispod njegovih nogu. Teško je disao, i tek je tada osetio bedu i odvratnost mesta na kome se nalazi. Osetio je smrt. Njen ukus, njen zvuk. Zvuk mrtvog vetra koji mu zuji u ušima u ehoima era i milenijuma  iza njega. Ukus gorke soli uvelih okeana. Vetar je udaljavao liticu od voda, i zvezde su bežale od nje. Kao da je vetar pomerao ceo ovaj svet, u nešto grozno.

Nešto još gore.

Nešto gore od smrti.

Kako su zvezde odmicale, i nebo bivalo sve tamnije, našao se u potpunom mraku, na vlažnoj zemlji. Tek su se tamo, na horizontu, nazirali tragovi mrtve zore koja je vladala maločas. Bio je sam. Osetio je strah i vrućinu koja je pekla svaki deo njegovog tela iznutra. Vrelina mu je jela dušu. Tada je osetio nešto. Čuo je smeh deteta, radosni usklik žene i pljesak ponosnog oca. Osetio je radost koja se javlja na početku jednog života. Osetio je rođenje miliona dece i radost njihovih roditelja. Među svom onom tminom, on je slušao sve to, a onda se tama pretvorila u prizore užasa. Gledao je kako novorođančad umiru. Kako tu istu decu bacaju u đubre ili stavljaju u crne kese. Ljude u togama, žene u haljinama, muškarce u kožnim prslucima, ljude u belim mantilima, u crnim odelima. Majke koje plaču, blede očeve, decu koja vrište. Uz sve to, on je još uvek slušao istu onu radost od maločas. Slušao je smeh, usklike i tapšanje, a gledao smrt, tugu i gnev. Osećao je prazninu, koja je nastala od potiranja sreće i užasa. Počeo je da se znoji, i otvorio je širom oči i usta. Nije mogao da vrišti, nije mogao da pusti glas. Nije mogao da se smeje, a nije mu se smejalo. Bio je smrtno ukočen, i samo je stajao u mestu, istog, ukočenog pogleda, dok su se slike pred njim kretale na tamnom platnu mraka.

Ali odjednom, sve je prestalo. I smeh, i usklici i tapšanja. I užasni prizori i ljudi u mantilima.

Mrak.

Tišina.

 Mrtva tišina.

Crno se pretvaralo u sivo, sivo se pretvaralo u belo, i odjednom, sve beše belo. Ali ne lepo. Belina mu je pekla oči, grejala kožu, i uši mu odzvanjaše. Odjednom, ugledao je nju kako spava pored njega. Belina se pretvorila u onu mrtvu, crvenu boju i prizor se nastavljao.

Spavala je pored njega, spuštene smeđe kose. Između njihovih usana, nalazila se ruža. Prelepa crvena ruža koja je mirisala na život. Prvi trag života od kako je zakoračio u ovu zemlju. Dok su joj se pomerale usne, i dok je sklanjala kosu sa očiju, on joj je gledao kapke. Spokojne kapke koje je uvek gledao pre nego što se ona probudi. Mogao je celu noć da je gleda kako spava i sluša njene uzdahe i izdahe. Kada je počela da otvara oči, umesto vedrog zelenila u njima, video je crvenilo i krv. Odmakao se, i ispustio krik. Ruža koja im je delila usne je počela da vene, i shvatio je. Život je prošao. Nastaje smrt. Dok su joj oči krvarile, i nije bilo ni traga njenim zelenim očima, on ju je tresao, i držao za ramena. Drao se, zvao je njeno ime, ali se ona nije odazivala. Otvorila je usta, i izdahnula poslednji dah koji će on da čuje. Neće više ostajati do kasno noću da je gleda i sluša. Nikada više neće videti njene zelene oči koje sanja ceo život i nikada neće da čuje njen glas koji ga umiruje.

Ruža je uvenula.

Crvenilo oko njega je počelo da se pretvara u plavo, a slika nje na njenoj postelji se pretvorila u park pun lipa. Drveće koje je do pre nekoliko nedelja bilo golo, i tužno, pustilo je lišće I bobice lipe koje su ispuštale pravi miris proleća. Njega je ovo podsećalo na detinjstvo, jer je u tom parku proveo ceo život. Setio se kako je na stepenicama u tom parku sedeo sa njom, pričao, ćuškao i svađao. Sećao se kako je u tom parku padao i cepao pantalone, kako su mu stavljali lek na ranu, kako je igrao žmurke, kako je jurio kučiće, mačiće, kako se jednom isekao po glavi, ali je on bio pun energije.

Pun života.

I na trenutak, osetio je opet život. Osetio je smisao da živi, ali se slika nje, mrtve, na toj postelji vratila, i on je pao na kolena. Zelenilo ga je okruživalo, kao da mu se ruga, i sećanja su mu se vraćala, ali on je imao samo jednu sliku ispred sebe. Nju. Čupao je kosu i plakao. Da li je moguće? Zna da je on mrtav, ali da li je i ona, ili je ovo samo deo smrti? Plakao je i jecao. Obećao je sebi da će uvek da je voli i čuva, i znao je, uprkos neuzvraćenoj ljubavi, da nikad neće da ga prođe. Voleo ju je, a ona sada leži, nepomična. Ruža je uvenula.

Sada je prikaz parka u rano proleće počela da se menja, i pojavaše se svi ljubavnici na svetu. Svi ljubavnici kako se grle, ljube, vode ljubav, kako stoje ispod venaca i kako umiru zajedno. Zavrtelo mu se u glavi, jer on nikada nije imao tako nešto. Nikada nije osetio uzvraćenu ljubav. Imao je faze koje su ga držale pristrasnog, ali nikada nije osetio pravu ljubav.

Smrt mu se rugala. Tama je pobedila.

Nastavio je da plače, jer je i dalje mislio na onu sliku uvele ruže i nje u krevetu. Drao se iz sveg glasa i molio da sve ovo stane. Dok je još uvek bio na kolenima, stavio je glavu između nogu i stavio ruke preko nje. Nastavio je da se dere.

Slike ljubavnika su prestale. Nastalo je sivilo, i sve je počelo da se menja. Njegovo telo poče da se kreće kroz prostor. Iznad njega su jurili oblaci i sevale munje. Sunce je postajalo, ali zraci nisu dopirali do njega, kao da su ga zaobilazili. Kao da su polomljeni. I sve što je nekad postajalo, sve što je nekad imalo senku , sve što je nekad grejalo sunce, prošlo je pored njega, a on, svestan toga, nastavio je da plače, a mrzeo je plač. Smrt ga je polomila. Smrt ga je samo podsetila da je on čovek i da je sačinjen od krvi i mesa. On je samo smrtnik, a smrtnike, smrt čeka sa velikim osmehom na licu na kraju svog puta. Pustio je glavu i legao, na leđa, gledajući “nebo” iznad sebe. Kako mu je telo jurilo u nepoznatom pravcu, on je gledao iznad, i video duše umrlih kako prolaze pored njega. Sve su imale tužna lica puna agonije. Neki su rekli da je smrt lepa. Da ne boli. Kako je on sada video, pomirio se sa činjenicom da će se odmarati u drugom životu.

U ovom životu.

I stao je. Nije mu se telo više kretalo kroz prazan prostor pun užasnih iluzija. Nije se tresao, nije plakao. Suze su mu se isušile, a pljuvačku nije imao. Samo je ležao. Odjednom se našao u uspravnom položaju. Bilo mu je čudno jer nije imao snagu da stoji uspravno. Nije želeo da stoji uspravno. Želeo je da leži, do kraja svoje smrti. Da leži zauvek.

Ispred njega se pojavila crna, naborana linija. Kao…

I oko se otvorilo. Ogromno oko koje je gledalo u njega nemilosrdnim pogledom. Bilo je crveno sa ogromnom crnom zenicom, i svakim trenutkom je iz njega sisalo život. Sisalo je sreću, strah, uspomene, čula. Shvatio je, pre nego što je oko uzelo i njegov um, njegovu svest i razum, da je ovo smrt. Uzme sve ljudsko što poseduješ. Kao stanje nirvane, svrha smrti je da lebdiš u prostoru, i gledaš kako nove žrtve života dolaze. Ne pretvori te u dušu. Nema nikakve agonije. Samo lebdiš u prostoru, opijen ovim okom, koje sisa sve ljudsko, sve živo iz tebe. Nije osetio smrt. Jednostavno ju je spoznao. Nije imao čime da je oseti. Nije više čuo ništa, nije mirisao, osećao, imao ukus pljuvačke. Samo je, još uvek, koristio vid, kao jedino oruđe spoznaje. Gledao je oko, kao i ono njega. Oko mu se sada obratilo vizijom, i u njoj, on je sve video. Svoju prošlost, sadašnjost, budućnost. Video je prelepu slobodu svoje prošlosti I detinjstva. Video je agoniju neuzvraćene ljubavi, i svoju budućnost. Video je kako piše o svom životu, sa novom osobom pored sebe. Detetom. I pričao je malom dečaku o svom životu, kada je nepoznata žena ušla u sobu, donoseći topao napitak za njega i dečaka. Poljubila je dečaka, i sela pored pisca. Poljubila ga je takvom silinom, da se on trgao.

Sve što je nekad mogao da ima, gleda ovog trenutka. Verovao je nirvani, jer nije imala razloga da ga laže. Nema koristi od laži ako je mrtav. I od tog poljupca, on je otvorio širom oči…

Pao je sa kreveta, znojav i uzdihan. Koža mu se naježila, i osetio je osušene suze na licu. Nije nikad plakao, sem kada je spavao. Oči su ga bolele, a noge gotovo i nije mogao da oseti prvih nekoliko trenutaka. Noćas su ga pohodili mrtvi. Nova groblja i vekovi stari. Prilazili mu kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari.

I tamo, na stolu, stajala je ruža, koje se nije sećao od sinoć. Stajala je u punom sjaju.

Stajala je na stolu, daleko od njegovog kreveta.

 

Progutaj me Tamo, sebe ti dajem.

Ne mogu da čekam vremena daleka.

Vremena što ljudi nazivaju krajem,

Na čijem kraju smrt s osmehom čeka.

 

Progutaj me Tamo, neću da bežim.

Nemam za šta. Presušile mi suze.

Ne bojim te se, već samo ležim

i patim jer njega od me gnev uze.

 

Progutaj me Tamo, neću da se borim.

Ni perom, ni pesmom. Nikakvim mačem.

Uzmi me, želim, jer u sebi gorim

I trudim se, iz očaja da ne zaplačem.

 

Progutaj me Tamo, jer ne želim da živim

U ovoj bedi što zovu životom.

U ovom času jedino sebe krivim

Što sam se nekad ponosio divotom.

 

Progutaj me Tamo, ali čekaj još malo.

Još samo momenat dok ovo napišem.

Znam da nikome nije stalo