Nirvana

Nirvana

Inspirisano Vladislavom Petkovićem Disem – “Nirvana”

 

 

Probudio se na sred šume.

Suvo, mršavo, krho drveće uzdizalo se metrima iznad njegove glave. Bilo je mračno, i kroz retke, suve grane i sivo, uvelo lišće koje je još uvek, nekako, visilo sa grana,  nazirala se svetloroze i gorko naranđasta boja. Nije znao gde se nalazi. Vid mu se mutio, i on je mamurno lelujao, kao što bi neko od ovih drveća na blagom povetarcu. Krenuo je ka izlazu iz šume, i našao se na ogromnom polju, bez trave, bez cveća, drveća ili bilo kakvog znaka zelenila.

Bilo kakvog znaka života.

Pogledao je u nebo, i ono je bilo puno svih nijansi crvenih boja. To je bilo nebo mrtve zore. Pogledao je malo bolje polje na kome se našao, i video nešto. Prostiralo se na kilometre i kilometre, i bilo je puno grobova, kamenih ploča, krtsastih spomenika, skulptura pokojnika, a po negde je mogao da vidi i grobnicu, negde u daljini, oblika crkve, sinagoge, ili džamije. Ovde je bio sahranjen ceo svet.

 Uputio se pravcem groblja, još uvek zbunjen gde se nalazi. Hodao je satima. Danima, možda i nedeljama, hodajući samo napred. Na svom putovanju, koje je za njega predstavljao samo jednu šetnju, ne osetivši vekove koji su prošli unazad, video je dvorce, palate, kolibe, urušene dvospratnice, toteme, piramide, ugašene logorske vatre, pocepane šatore... Sada, nakon pređenog milenijuma, ugledao je na horizontu nešto što je sijalo crveno. Pučinu. Uputio se ka njoj, bez ikakvog znaka entuzijazma na licu, sreće ili euforije. Samo je bezdušno nastavio dalje, prolazeći pored polja na kome nije bilo grobova, već samo nabačenih kostiju pokojnika. Šutirao je lobanje nesrećnika, dok je pokušavao da se probije do vode. Nije osećao žeđ, nije osećao glad. Samo je želeo da vidi vodu. I tako je nastavio u nepoznatom pravcu, u nepoznatoj zemlji.

Našao se na litici. Nalazio se na svemirskoj visini litice koja je gledala na sve okeane, mora, jezera, reke, bare. Sva su bila tiha, mirna. Bez valova, bez pene. Bez života, bez svrhe. Iako je nebo bilo mrtvocrvene boje, voda je bila plava. Ali nikako sjajno plava, sa kristalima svetlosti. Bila je sive nijanse, kao da se osušila sva lepota boja. Osećao je vetar koji ga nije hladio. Vetar ga je grejao. Nije mogao da diše normalno od sparnog vazduha koji je odnosio liticu što dalje od tih veličanstveno uvelih voda, miljama ispod njegovih nogu. Teško je disao, i tek je tada osetio bedu i odvratnost mesta na kome se nalazi. Osetio je smrt. Njen ukus, njen zvuk. Zvuk mrtvog vetra koji mu zuji u ušima u ehoima era i milenijuma  iza njega. Ukus gorke soli uvelih okeana. Vetar je udaljavao liticu od voda, i zvezde su bežale od nje. Kao da je vetar pomerao ceo ovaj svet, u nešto grozno.

Nešto još gore.

Nešto gore od smrti.

Kako su zvezde odmicale, i nebo bivalo sve tamnije, našao se u potpunom mraku, na vlažnoj zemlji. Tek su se tamo, na horizontu, nazirali tragovi mrtve zore koja je vladala maločas. Bio je sam. Osetio je strah i vrućinu koja je pekla svaki deo njegovog tela iznutra. Vrelina mu je jela dušu. Tada je osetio nešto. Čuo je smeh deteta, radosni usklik žene i pljesak ponosnog oca. Osetio je radost koja se javlja na početku jednog života. Osetio je rođenje miliona dece i radost njihovih roditelja. Među svom onom tminom, on je slušao sve to, a onda se tama pretvorila u prizore užasa. Gledao je kako novorođančad umiru. Kako tu istu decu bacaju u đubre ili stavljaju u crne kese. Ljude u togama, žene u haljinama, muškarce u kožnim prslucima, ljude u belim mantilima, u crnim odelima. Majke koje plaču, blede očeve, decu koja vrište. Uz sve to, on je još uvek slušao istu onu radost od maločas. Slušao je smeh, usklike i tapšanje, a gledao smrt, tugu i gnev. Osećao je prazninu, koja je nastala od potiranja sreće i užasa. Počeo je da se znoji, i otvorio je širom oči i usta. Nije mogao da vrišti, nije mogao da pusti glas. Nije mogao da se smeje, a nije mu se smejalo. Bio je smrtno ukočen, i samo je stajao u mestu, istog, ukočenog pogleda, dok su se slike pred njim kretale na tamnom platnu mraka.

Ali odjednom, sve je prestalo. I smeh, i usklici i tapšanja. I užasni prizori i ljudi u mantilima.

Mrak.

Tišina.

 Mrtva tišina.

Crno se pretvaralo u sivo, sivo se pretvaralo u belo, i odjednom, sve beše belo. Ali ne lepo. Belina mu je pekla oči, grejala kožu, i uši mu odzvanjaše. Odjednom, ugledao je nju kako spava pored njega. Belina se pretvorila u onu mrtvu, crvenu boju i prizor se nastavljao.

Spavala je pored njega, spuštene smeđe kose. Između njihovih usana, nalazila se ruža. Prelepa crvena ruža koja je mirisala na život. Prvi trag života od kako je zakoračio u ovu zemlju. Dok su joj se pomerale usne, i dok je sklanjala kosu sa očiju, on joj je gledao kapke. Spokojne kapke koje je uvek gledao pre nego što se ona probudi. Mogao je celu noć da je gleda kako spava i sluša njene uzdahe i izdahe. Kada je počela da otvara oči, umesto vedrog zelenila u njima, video je crvenilo i krv. Odmakao se, i ispustio krik. Ruža koja im je delila usne je počela da vene, i shvatio je. Život je prošao. Nastaje smrt. Dok su joj oči krvarile, i nije bilo ni traga njenim zelenim očima, on ju je tresao, i držao za ramena. Drao se, zvao je njeno ime, ali se ona nije odazivala. Otvorila je usta, i izdahnula poslednji dah koji će on da čuje. Neće više ostajati do kasno noću da je gleda i sluša. Nikada više neće videti njene zelene oči koje sanja ceo život i nikada neće da čuje njen glas koji ga umiruje.

Ruža je uvenula.

Crvenilo oko njega je počelo da se pretvara u plavo, a slika nje na njenoj postelji se pretvorila u park pun lipa. Drveće koje je do pre nekoliko nedelja bilo golo, i tužno, pustilo je lišće I bobice lipe koje su ispuštale pravi miris proleća. Njega je ovo podsećalo na detinjstvo, jer je u tom parku proveo ceo život. Setio se kako je na stepenicama u tom parku sedeo sa njom, pričao, ćuškao i svađao. Sećao se kako je u tom parku padao i cepao pantalone, kako su mu stavljali lek na ranu, kako je igrao žmurke, kako je jurio kučiće, mačiće, kako se jednom isekao po glavi, ali je on bio pun energije.

Pun života.

I na trenutak, osetio je opet život. Osetio je smisao da živi, ali se slika nje, mrtve, na toj postelji vratila, i on je pao na kolena. Zelenilo ga je okruživalo, kao da mu se ruga, i sećanja su mu se vraćala, ali on je imao samo jednu sliku ispred sebe. Nju. Čupao je kosu i plakao. Da li je moguće? Zna da je on mrtav, ali da li je i ona, ili je ovo samo deo smrti? Plakao je i jecao. Obećao je sebi da će uvek da je voli i čuva, i znao je, uprkos neuzvraćenoj ljubavi, da nikad neće da ga prođe. Voleo ju je, a ona sada leži, nepomična. Ruža je uvenula.

Sada je prikaz parka u rano proleće počela da se menja, i pojavaše se svi ljubavnici na svetu. Svi ljubavnici kako se grle, ljube, vode ljubav, kako stoje ispod venaca i kako umiru zajedno. Zavrtelo mu se u glavi, jer on nikada nije imao tako nešto. Nikada nije osetio uzvraćenu ljubav. Imao je faze koje su ga držale pristrasnog, ali nikada nije osetio pravu ljubav.

Smrt mu se rugala. Tama je pobedila.

Nastavio je da plače, jer je i dalje mislio na onu sliku uvele ruže i nje u krevetu. Drao se iz sveg glasa i molio da sve ovo stane. Dok je još uvek bio na kolenima, stavio je glavu između nogu i stavio ruke preko nje. Nastavio je da se dere.

Slike ljubavnika su prestale. Nastalo je sivilo, i sve je počelo da se menja. Njegovo telo poče da se kreće kroz prostor. Iznad njega su jurili oblaci i sevale munje. Sunce je postajalo, ali zraci nisu dopirali do njega, kao da su ga zaobilazili. Kao da su polomljeni. I sve što je nekad postajalo, sve što je nekad imalo senku , sve što je nekad grejalo sunce, prošlo je pored njega, a on, svestan toga, nastavio je da plače, a mrzeo je plač. Smrt ga je polomila. Smrt ga je samo podsetila da je on čovek i da je sačinjen od krvi i mesa. On je samo smrtnik, a smrtnike, smrt čeka sa velikim osmehom na licu na kraju svog puta. Pustio je glavu i legao, na leđa, gledajući “nebo” iznad sebe. Kako mu je telo jurilo u nepoznatom pravcu, on je gledao iznad, i video duše umrlih kako prolaze pored njega. Sve su imale tužna lica puna agonije. Neki su rekli da je smrt lepa. Da ne boli. Kako je on sada video, pomirio se sa činjenicom da će se odmarati u drugom životu.

U ovom životu.

I stao je. Nije mu se telo više kretalo kroz prazan prostor pun užasnih iluzija. Nije se tresao, nije plakao. Suze su mu se isušile, a pljuvačku nije imao. Samo je ležao. Odjednom se našao u uspravnom položaju. Bilo mu je čudno jer nije imao snagu da stoji uspravno. Nije želeo da stoji uspravno. Želeo je da leži, do kraja svoje smrti. Da leži zauvek.

Ispred njega se pojavila crna, naborana linija. Kao…

I oko se otvorilo. Ogromno oko koje je gledalo u njega nemilosrdnim pogledom. Bilo je crveno sa ogromnom crnom zenicom, i svakim trenutkom je iz njega sisalo život. Sisalo je sreću, strah, uspomene, čula. Shvatio je, pre nego što je oko uzelo i njegov um, njegovu svest i razum, da je ovo smrt. Uzme sve ljudsko što poseduješ. Kao stanje nirvane, svrha smrti je da lebdiš u prostoru, i gledaš kako nove žrtve života dolaze. Ne pretvori te u dušu. Nema nikakve agonije. Samo lebdiš u prostoru, opijen ovim okom, koje sisa sve ljudsko, sve živo iz tebe. Nije osetio smrt. Jednostavno ju je spoznao. Nije imao čime da je oseti. Nije više čuo ništa, nije mirisao, osećao, imao ukus pljuvačke. Samo je, još uvek, koristio vid, kao jedino oruđe spoznaje. Gledao je oko, kao i ono njega. Oko mu se sada obratilo vizijom, i u njoj, on je sve video. Svoju prošlost, sadašnjost, budućnost. Video je prelepu slobodu svoje prošlosti I detinjstva. Video je agoniju neuzvraćene ljubavi, i svoju budućnost. Video je kako piše o svom životu, sa novom osobom pored sebe. Detetom. I pričao je malom dečaku o svom životu, kada je nepoznata žena ušla u sobu, donoseći topao napitak za njega i dečaka. Poljubila je dečaka, i sela pored pisca. Poljubila ga je takvom silinom, da se on trgao.

Sve što je nekad mogao da ima, gleda ovog trenutka. Verovao je nirvani, jer nije imala razloga da ga laže. Nema koristi od laži ako je mrtav. I od tog poljupca, on je otvorio širom oči…

Pao je sa kreveta, znojav i uzdihan. Koža mu se naježila, i osetio je osušene suze na licu. Nije nikad plakao, sem kada je spavao. Oči su ga bolele, a noge gotovo i nije mogao da oseti prvih nekoliko trenutaka. Noćas su ga pohodili mrtvi. Nova groblja i vekovi stari. Prilazili mu kao žrtvi, kao boji prolaznosti stvari.

I tamo, na stolu, stajala je ruža, koje se nije sećao od sinoć. Stajala je u punom sjaju.

Stajala je na stolu, daleko od njegovog kreveta.

 

Progutaj me Tamo, sebe ti dajem.

Ne mogu da čekam vremena daleka.

Vremena što ljudi nazivaju krajem,

Na čijem kraju smrt s osmehom čeka.

 

Progutaj me Tamo, neću da bežim.

Nemam za šta. Presušile mi suze.

Ne bojim te se, već samo ležim

i patim jer njega od me gnev uze.

 

Progutaj me Tamo, neću da se borim.

Ni perom, ni pesmom. Nikakvim mačem.

Uzmi me, želim, jer u sebi gorim

I trudim se, iz očaja da ne zaplačem.

 

Progutaj me Tamo, jer ne želim da živim

U ovoj bedi što zovu životom.

U ovom času jedino sebe krivim

Što sam se nekad ponosio divotom.

 

Progutaj me Tamo, ali čekaj još malo.

Još samo momenat dok ovo napišem.

Znam da nikome nije stalo